Место посвећено свим страдалим Србима кроз историју. Интернет споменик свим Србима који су страдали недужни.


    Istina i politika

    avatar
    Admin
    Admin

    Број порука : 4
    Join date : 01.10.2009

    Istina i politika Empty Istina i politika

    Порука  Admin on Thu Oct 01, 2009 2:49 pm

    Istina i politika

    Bitne činjenice o ratnim zločinima koje je izvršila jedna strana se sistematski prećutkuju, dok se činjenice o zločinima koje je izvršila druga strana neprestano prepravljaju i uvećavaju

    Od davnina je poznato da se činjenička istina prećutkuje, iskrivljuje, pa i zatire kada je u sukobu sa politikom da bi poslužila ovom ili onom moćnom interesu. To se upravo zbilo istini o Srebrenici. Bitne činjenice o ratnim zločinima koje je izvršila jedna strana se sistematski prećutkuju, dok se činjenice o zločinima koje je izvršila druga strana neprestano prepravljaju i uvećavaju. Pripovest o tom prećutkivanju i krivotvorenju istine o Srebrenici sadržana je u sažetoj studiji Milivoja Ivaniševića s naslovom „Srebrenica jul 1995“ i podnaslovom „U traganju za istinom“.

    O čemu mediji ćute
    Već dvanaest godina se svetski mediji utrkuju u prikazivanju masakra koji su u jula 1995. navodno počinili Srbi nad muslimanima u Srebrenici, a potpuno se prećutkuje pogibija Srba u oblasti Srebrenice od muslimanskih jedinica pod komandom Nasera Orića. Konačni spisak srpskih žrtava sadrži 3.262 imena, od kojih je 880 stradalih bilo iz redova vojske i policije, dok su 2.382 žrtve bili civili. Pri tom je najviše stradalih zabeleženo u 1992. godini - 71 procenat od ukupnog broja srpskih žrtava u Srebrenici i 64 procenta u Bratuncu. A kada je posle uspešnog dejstva srpske vojske došao kraj muslimanskim osvajanjima i zločinima u srebreničkom kraju, upravo je stvaranje srebreničke zaštitne zone spaslo muslimane od konačnog poraza i odgovornosti za počinjene zločine.
    Umesto da muslimani u svojoj zaštićenoj zoni budu razoružani, tadašnji komandant UNPROFOR-a švedski general Valgren olako se oslonio na raport svojih oficira na terenu da je razoružanje izvršeno. A tadašnji podsekretar za mirovne operacije OUN Kofi Anan poslao je poverljivu poruku generalu Valgrenu o predstojećoj poseti delegacije Saveta bezbednosti kojoj je naveo da, imajući na umu generalove javne tvrdnje da je Srebrenica potpuno demilitarizovana, ne vidi potrebu da UNPROFOR učestvuje u potrazi za oružjem od vrata do vrata, to jest da ne sme previše aktivno da učestvuje u razoružavanju žrtava. Tako je zahvaljujući Kofiju Ananu izigrana Rezolucija Saveta bezbednosti i u Srebrenici su ostale muslimanske oružane jedinice.

    Povećavanje broja žrtava

    Konačno, do povećanja broja poginulih došlo je i prilikom sahrane posmrtnih ostataka na spomen-groblju u Potočarima. Do sada je sahranjeno 2.442 lica, što je 559 više od broja ekshumiranih iz masovnih grobnica. Od ukupnog broja, njih 914 nalazilo se na biračkom spisku za 1996. godinu. I što je još gore, broj žrtava povećan je tako što su na spomen-groblju sahranjivana i lica koja su umrla pre ili posle jula 1995. godine.
    Na tome se, međutim, nije završila pristrasnost Sekretarijata OUN. U njemu je postojao tim koji je izveštajima iz Bosne i sa Kosova i Metohije dopisivao srpske zločine, a ublažavao ili sasvim prikrivao one koje je načinila druga strana. Tako su izveštaji o stradanjima Srba i srpskim žrtvama završila u arhivi, dok su izveštaji o stradanjima muslimana, obično s povećanim brojem žrtava, stizali na sednice Saveta bezbednosti.

    Najveće i najdalekosežnije prepravljanje, pa i krivotvorenje činjeničke istine izvedeno je povodom operacije srpske vojske „Krivaja-95“ jula 1995. godine, koja je dovela do oslobođenja Srebrenice. Danas je potpuno zaboravljena izjava koju je 27. jula 1995. godine dao Visoki komesar UN za ljudska prava, Henri Viland, koji je sa još pet pomoćnika intervjuisao veliki broj muslimanskih izbeglica iz Srebrenice. On je tom prilikom za Dejli telegraf izjavio da nisu pronašli nikoga ko je svojim očima video zločine. Kasnije je, naravno, utvrđeno da je veliki broj muslimana vojnika stradao kada je pod oružjem pokušao da se probije od Srebrenice prema Tuzli, dok je znatan broj zarobljenih muslimana masakriran, što predstavlja težak ratni zločin. Ostalo je, međutim, sporno koliko ih je stradalo prilikom proboja kroz nekoliko linija srpske odbrane i u međusobnim sukobima, a koliko je streljano posle zarobljavanja. Sporno je i koliko ih je stradalo jula 1995. godine, a koliko u prethodnim godinama. Ali je najveća nedoumica u tome što protiv lica koja su izvršila ovaj masakr Haški tribunal nikada nije pokrenuo istragu, tako da se i dan-danas ne zna ko se krije iza inicijatora i naručioca izvršenih streljanja.

    Šta je sporno
    Nije, dakle, sporno da je bilo streljanja zarobljenih muslimana i da su streljani samo vojnici, a ne i civili. Sporan je, međutim, ukupan broj streljanih, to jest razmere zločina koji se danas kvalifikuje kao genocid. Prve brojke mogućih žrtava nalazile su se u spiskovima nestalih lica Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, čiji se broj ustalio na cifri od sedam do osam hiljada lica, od kojih je samo 36 bilo ženskog pola. Od tog broja 3.016 se 1996. godine našlo u biračkom spisku za Srebrenicu, što navodi na zaključak da su mnogi, ako ne svi, sa tog spiska birača 1996. godine bili među živima. Broj ubijenih se, inače, najtačnije može utvrditi na osnovu podataka o ekshumiranim telima iz više masovnih grobnica. Do sada su ekshumirane 1.883 osobe, od koje su 1.656 bile muškog pola, a samo jedno ženskog, dok se za preostale nije moglo utvrditi pol. Tužilaštvo je ove brojke bez valjanih činjeničkih dokaza pomnožilo sa 2,6 odnosno 3,56 tako da je po njemu na tim istim lokacijama ubijeno između 4.900 i 6.700 muslimana, dok navodni svedoci iz redova muslimana tvrde da je ubijeno čak 9.200 lica. Na sličan način je uvećan i broj streljanih zarobljenih muslimana.

    Ovu svoju vrednu studiju Milivoje Ivanišević završava prikazom načina na koji je Haški tribunal utvrđivao odgovornost za zločine u oblasti Srebrenice. Za zločine koje su Srbi izvršili nad muslimanima haški tužilac je optužio dvadeset i dva lica, a Haški tribunal je do sada izrekao 120 godina zatvora sa mogućnošću da ukupan zbir kazne ne bude manji od 700 godina zatvora. Za zločine i ubistvo 3.262 lica srpske nacionalnosti osuđen je samo jedan musliman Naser Orić, i to na dve godine zatvora koje je odležao još tokom suđenja. Eto, takva je haška pravda, ako je uopšte pravda.
    Nama jedino preostaje da iznova upozorimo da je činjenička istina krhka i ranjiva kada dođe u sukob s moćnim političkim interesima i predrasudama koje se sistematski stvaraju u široj javnosti. Slučaj Srebrenice jula 1995. godine to nedvosmisleno potvrđuje.

    Autor: Kosta Čavoški

      Сада је точно Fri Oct 18, 2019 10:36 pm